Село Kрпимеј удаљено десеатк километара од Подујева, током 1990. године бројало је само три српске и на десетине албанских кућа. Драгана која је у том месту живела са својим родитељима, сећа се помоћи коју је један Албанац по имену Алберт пружио њеним родитељима.
Село Kрпимеј удаљено десетк километара од Подујева, током 1990. године бројало је само три српске и на десетине албанских кућа. Драгана која је у том месту живела са својим родитељима, сећа се помоћи коју је један Албанац по имену Алберт пружио њеним родитељима.
„Покојни тата је имао пријатеља Албанца који је радио у Немачкој, али који би летње месеце проводио у селу, и знам да су се тих месеци дружили интезивно, свакодневно. Међутим, тај Албанац , који се звао Алберт и његова супруга нису могли да имају деце, знам да су одлазили код врхунских стручњака у Скопљу. Будући да су и моји желели да добију још деце, јер после мене и покојне сестре која је умрла у деветеом месецу, нису могли да се остваре као родитељи. Знам да им је Алберт предложио да иду са њим и његовом супругом код стручњака за Скопље, знам, да су често одлазили, и често су причали да је све те трошкове, путовања, лекарских прегледа, сносио Алберт и да је он инсистирао на томе“.
Иако су се одселили из околине Подујева, Драгана каже да су контакт са Албертом одржавали док им отац није преминуо.
„Сећам се прича о његовој људскости и жељи да им помогне као и себи и супрузи. Иако смо се одселили 90. година, знам да је покојни тата остао у контаку са тим Албертом. На срећу он и његова супруга су имали троје деце касније, знам и ту причу. Моји родитељи су јако били срећни због тога. Међутим, нажалост, након очеве смрти који одржавао контакт, мама није више у контаку са њима, али знам да и дан данас похвално прича о њима и да се радо сећа тог периода и одлазака у Скопље код лекара, заправо радо се сећа њихове људскости, радо прича да су били добри људи, он и његова супруга и често спомиње како је његова супруга била врло лепа жена“.
Наша саговорница наствља традицију своје породице, и наставља дружење са људима без обзира из које заједнице долазе.
„Ето стицајем околности, јако добра пријатељица ми живи у Немачкој, као и пријатељи мојих родитеља. Она је из Приштине, зове се Дрита. Да не кажем да се чујемо свакодневно, али чујемо се барем једном недељно. Виђамо се када она дође на Kосово. Долази код мене, обилазимо заједно бање, и занимљива места која она воли да посети. Заиста смо јако добре пријатељице“.
Само међусобним дружењем и упознавањем људи из различитих заједница може доћи до помирења, поручује Драгана. Најважније је каже она, остати човек, и помоћи свакоме коме можеш, јер никада не знаш када ће теби помоћ бити потребна.
Садржај је пласиран у оквиру пројекта „Добри људи у времену зла“ који спроводи Центар за мир и толеранцију а подржан од стране Амбасаде Швајцарске у Приштини. Пројекат тежи креирању позитивног јавног дискурса за процес помирења на Kосову. Ставови изречени у пласираним садржајима не одражавају ставове Центра за мир и толеранцију и Амбасаде Швајцарске.