Драгиша Цветковић из Орлана код Подујева, каже да је увек лепо живео са комшијама Албанцима. Међусобно су се увек помагали, али један пример добрих комшијских односа у моментима када му је било врло тешко, како нам је рекао, никада неће заброавити.
„Мени када је отац умро, Албанац комшија, дотерао је теле у двориште, чудио сам се, питао сам се да ли зна да ми је отац умро? Пришао сам му и питао шта је то. На шта је он одгворио: Ништа, ти завршавај своје обавезе, а ја ћу доћи други дан да ти изјавим саучешће. Заклао је теле и средио, и рекао, то ти је за душу оца, он је то заслужио. После тога , нудио сам му новац, али он није хтео да прихвати“.
Након сукоба на Kосову 199. године Драгиша је нажалост изгубио контакт са комшијом Албанцем.
„За њега не знам, са неким његовим синовима јесам, са некима нисам, не знам где се разишли, неки су у иностранству, али са доста Албанаца се и данас чујемо“.
Иако су Цветковићи избегли из Орлана 1999. године доброг суживота са комшијама Албанцима се увек радо сећају и волели би да се поново сретну.
„Нисмо ми гледали ко је које вере, већ ко је човек а ко није. Увек смо помагали једни другима“.
Драгиша гледајући у даљину каже да би се радо вратио у Орлане, али да су се деца снашла у централној Србији, и поново кретање од нуле тешко би могао да преживи, али додаје, да би волео да оде у своје родно село да барем попије кафу са својим комшијама. Сигуран је да исте проблеме данас имају и Срби и Албанци, и да за све има места на простору Kосова.
Садржај је пласиран у оквиру пројекта „Добри људи у времену зла“ који спроводи Центар за мир и толеранцију а подржан од стране Амбасаде Швајцарске у Приштини. Пројекат тежи креирању позитивног јавног дискурса за процес помирења на Kосову. Ставови изречени у пласираним садржајима не одражавају ставове Центра за мир и толеранцију и Амбасаде Швајцарске.