Учитељица у пензији Миланка Дујовић Перзић, већи део свог живота повела је у општини Исток, током свог рада имала је прилику да јој ученици буду из свих заједница на Kосову, за њу националност не постоји само човек и нечовек.
Ја ни сада о томе не размишљам, никад у животу мрзела нисам нити сам икога гледала са висине, то знају моји ђаци који ме сад називају мајком широм света, никада, па ни сада то не радим.
Миланка са поносом истиче да су њену кућу у Истоку пре сукоба 1999.године звали кућа за решавање проблема.
„Нормално, то је било све у склопу мог живота, живели смо заједно, дружили смо се, контактирали. Међутим, у мом крају смо били једна од познатих породица, ја и мој покојни муж. У моју кућу су долазили и Муслимани, Роми и Албанци и увек су ми помагали у сваком погледу. Чак смо мирили људе међусобно крвно завађеним и помогли у болести. Затим једном Албанцу сам надокнадила штету када је струја запалила свињац, и ако нисам знала да возим кола, пребацила до болнице. Значи свим силама смо помагали и кад смо могли и кад нисмо, ми смо желели да помогнемо људима“.
Многи Срби из њене околине нису могли да разумеју зашто има толику потребу да помогне некоме када је у невољи, наглашава Миланка и додаје да је то ствар њених личних принципа.
„Можда јесмо некад имали проблема код оних који нису разумели то. Гледали смо ако се човек ухватио за браву наше куће, он је у том моменту дошао због муке, или не знам чега другог. Никада нисмо водили рачуна шта ко прича. Увек сам била срећна и радосна када сам могла да помогнем, без обзира иако сам имала проблема, и сада бих помогла“.
Kада је након наружаног сукоба морала да напусти Исток, прво је отишла у Црну Гору, а данас живи у Београду. Међутим и ако је прошло више од две деценије Миланка, контакт са драгим комшијама из Истока није изгубила.
„Доле када се сретнем мене познају ти исти Албанци, Роми и Муслимани и сву децу коју сам учила и једне и друге и ти родитељи ме зову да дођем у иностранство.
Међуетиничка подела није добра и није здрава порука је Миланкина, сада када је у пензији чезне за периодом када су Срби и Албанци на Kосову живели заједно и сложно. Не одустаје од своје идеологије да ће заједнички суживот бити поново могућ у ближој будућности“.
Садржај је пласиран у оквиру пројекта „Добри људи у времену зла“ који спроводи Центар за мир и толеранцију а подржан од стране Амбасаде Швајцарске у Приштини. Пројекат тежи креирању позитивног јавног дискурса за процес помирења на Kосову. Ставови изречени у пласираним садржајима не одражавају ставове Центра за мир и толеранцију и Амбасаде Швајцарске.