Светлана из Приштине

од Марко Трајковић
385 прегледа

Живот у Приштини није увек био лак како за Србе тако и за Албанце. Светлану, која је 1998. године као млада девојка сама живела у том граду, лепе успомене везују за комшије које су како истиче излазиле у сусрет у свим тешким моментима.

„У Новом Брду као што сам рекла, пошто сам ја студирала и ретко је био превоз за тамо, мојима су требале некад потрепштине, лекови и било шта од намирнице, те комшије су увек али баш увек изашле у сусрет мени и њима. Шта год да је требало и за намирнице и за лекове и мене да одвезу до тамо. Kада је неки наш празник они су нас испоштовали. Без обзира што не славимо исте празнике, поштовали су се јако као и моји њих“.

Међусобно поштовање између ове две породице Српске и Албанске прерасло је временом у једно дивно пријатељство.

„Њихова два сина су млађа од мене и ми смо се јако дружили и дан данас смо у контакту али мало ређе јер више није ситуација као некад што је била. Увек ми је драго кад се чујемо и кад се видимо, кад одем тамо, јер ја тренутно не живим у Приштини због посла тренутно живим у централној Србији“.

Светлана ће посебно памтити један тренутак када је породица о којој говори у питању.

„Један од момената који никада ја као дете када сам остала ту да студирам сама у Приштини, нећу да заборавим када ми је требало за школовање моји су имали мала примања али ми је требало за школовање нешто где су они једно потрчали и изашли ми у сусрет и позајмили паре мени и мојима, уствари нећу да кажем позајмили већ су ми поклонили, зато што то од мојих нису хтели да узму“.

Ова Албанска породица из Приштине пример је да бити добар човек ствар васпитања те да се такве ствари науче у кући.

„Били су ми као да су моји родитељи ту ,комшиница ми је била као мајка друга, никад ништа није направила или спремила а да ми није донела, да нас нису испоштовали ми њих и они нас“.

Поред Светлане контакт са поменутом породицом одржавају и њени родитељи.

„Јако ми је драго због свега тога и дан данас зато што смо остали у тако добрим односима и што ја данас нисам тамо ређе идем, али моји су тамо и они су дан данс у контакту. Мало се ређе виђају јел су старији и једни и други, али увек ми је драго када одем тамо и кад се видимо и кад се чујемо. Стварно могу да кажем и да су некад заиста били ближи, ближе сам их примила ка срцу, него што су неки Срби комшије које малтене се нисмо јавили у згради једни другима“.

Светлана истиче да не постоји празник или битан датум како за једну породицу тако и за другу ,а да једни другима не упуте позив или честитке.Поносна је како каже на ово понзанство и волела би да често чује приче сличне њеној.


Садржај је пласиран у оквиру пројекта „Добри људи у времену зла“ који спроводи Центар за мир и толеранцију а подржан од стране Амбасаде Швајцарске у Приштини. Пројекат тежи креирању позитивног јавног дискурса за процес помирења на Kосову. Ставови изречени у пласираним садржајима не одражавају ставове Центра за мир и толеранцију и Амбасаде Швајцарске.

Повезани чланци

Оставите коментар

Сајт користи колачиће да би унапредио ваше искуство на сајту. У реду